недеља, 16. септембар 2007.

Претраживање ноћи

Не могу уопште да се сетим шта је то магично у пуном месецу. Филмове више не гледам, чини ми се да сам их све видео. Када похваташ "сценаристичке цаке", онда мисао сама изводи своју монтажу. Не, немам стрпљења за оно што већ "хватам унапред".  Можда би режисер могао некако да ме изненади, глумица или глумац, чак директор фотографије. Још ми је у мислима архитектура из филма "Haunted". Ноћ, догађа ли ми се нешто страшно ноћу? Не разумем зашто понекад видим да је Ева Штрус нема. Можда зато што ми се више не јавља, као да се скрива испред мог хипнотишућег погледа. Невероватно колико је код жена развијена моћ прерушавања и скривања. Када се прикаже пун месец, Ева се више не приказује. Ово сигурно ни у каквом филму не може никога да изненади. Ноћ је у човеку каткада налик досади, зато се моји неурони враћају сценама и сликама са Калемегдана. Поглед на Београд ноћу је нешто изненађујуће очаравајуће. Поново месечина, наги облик жене, неутаљива пожуда. Крај свих невоља? Љубав је нешто више од свитања.