петак, 14. септембар 2007.

Извесност сласти

Лепоту додирујем као да јој је једино име -  сласт. Но није, извесност мисли разгрће таму, претвара нас у мудраце без објекта слутње. Зашто ме не разумеш? Ако нас сјај сасвим умири извесношћу дана, опстајемо тек физичким аутоматизмом срца, лавиринтом бескрајног града... Чак испод подсвести заборављеног села! Време ми је да отворим очи, је ли тако? Има ме као тело усред неколико фантазија мрака. Далеки свемир није највећи могући немир, између звезда и мене је топла линија наге женске ноге, весели крик загрљаја, чај у четири, филозофска научна фантастика Бића, жар заборављеног Перуна, Исус у науци љубави. Неко ми је рекао да ће ми се сутра поново да догоди сунце, неком другом сам поверовао да је атом извесност света. Сазвежђа су тек примитивна конструкција неурона и синапси, али ја свеједно верујем у оно што нико није разумео. Зашто лепота? Зато што ништа изван нас није немир сласти. Љубав је непрекидно ишчитавање псалма части.