недеља, 30. септембар 2007.

Ко ће да ме пробуди?

Висока плавуша је залутала негде иза седам мора и седам гора, зато још спавам. Важно је, никако тело да постане цело, опстаје тек као влажни траг месечине. Флуиди ми мисли тако драги, жар усана њених после питања Првог распаљују у мени љубав. Ко ће да ми каже да је онтологија тек сасвим недостижна апстракција? Ја сам рођен да гледам телевизију... 

четвртак, 27. септембар 2007.

Нимфо

Као у продавици слика, покушавам да будем уљудан. "Изволите, да ли бисте можда ову? Ах не, ви бисте уствари ону!" Александра Бунђевић је одвише неискусна, Ванеса Барби претерано укусна. Не разумем зашто ми музика толико опчињава душу, тело између ногу певаљки баца. Сладуњаве су неваљалке све веселе певљке. У потрази за онтологијом звучне уметности, завршавам у тинејџерском буквару похотника. Нимфо, тако сам је звао док смо заједно правили оне слике. Има ли ме данас у своме дневнику очарања? Не верујем, превише смо се подавали машти да би сада могли да имамо нешто истинско од суштине среће.*

Скривач

Е хоп, страх од разговора. Онај је човек потпуно нестао са мојих екрана, она се девојка заиста повукла у своје купатило. Човек умишља да је центар света, девојка да је најлепша на свету. Није важно, узрокујем страх чак са мањком трмбоцита. На срећу, блага тромбопенија није много опасна по живот, важно је да су лимфоцити на броју. Организам је прави мали космос, неки чак веле да има више елемената него што има звезда. Није ни чудо да је људска душа толико сложена, садржајно несавршена. Када се неко од мене скрива, онда то значи да су моји еритроцити и леукоцити неподношљиви. Сигурно у садржајно несавршеном производе осећање блиске смрти, далеког раја, сасвим могућег пакла. Уместо да ме речима тријумфа наде врати животу, једна ми виртуална пријатељица рече после мог срећног изласка из болнице: "Звезде, звезде су пред тобом." Звезде су, звезде у мени. Бојим се само беса Божјег.

уторак, 25. септембар 2007.

Жврљач

Треба наставити, знам. Настати од сопствене маште, видети се тамо где други никада били нису. Колико је пута Иго записао исту реченицу пре него што је заспао као дете? Виктор, кажем, само зарад мало власти. Поноћ производи разне маске, скида боју са жеља за животом, дозива навику разблудних бића. Усамљен после поноћи, могу само да разговарам са измишљеним сазвежђима... Шта рекох? Неко напољу виче: потицање из Ништости, други зарез.

Конзумација Ништости

Знам да ћеш ми рећи како је тренутак да заобиђем поноћ, оставим плавило лудила зарад још мало кафе. Сећаш ли се наших првих прастања испод хладног звезданог неба? Била си ми од користи у моментима невесеља. Тако и сада када не могу да спавам, силазиш у моје стихове да бих сазнао имена дугиних боја у неком твом свету. Нека ти буде, лепа моја, твоја су сазвежђа сигурно од неких трајнијих сласти. Имаш ме у својој топлој филозофији паралелних надања, имаш ме у својој власти. Да ли се то тако каже? Нисам те никада увредио, а ти свеједно бацаш сву звездану прашину на мој први сонет. Нема везе, назваћу сва твоја безимена стања : претрчавање преко Тишине.

недеља, 23. септембар 2007.

f(xi) = ix/in

Изобличавање Надахнућа : сласт у првом математичком титрају свести. Звао сам се Презир, осумњичили ме због Навике. Судбина је тек почетни слог модерне моделизације свемира. Покушаћу да из плавог полинома извучем име Бића, садржај колекције нерешених једнина. Неко се сетио моје нежности... Бог ће уредити Буку.

Бела серија°

Машта као примокосмичност Нештости : осећам Је као сасвим нову реч. Trance се увлачи у свако моје име, раствара журне капи хармонија. Једном ми се десило Нешто, сигурно под утицајем топлог женског пољупца. Онда сам ја све то хтео да ставим у музику, али деда Добривоје није желео да ми купи клавир. Сетио сам се папира, сетили су се хемијских оловки. Немаш Ти појма шта је - немање. Не би ме ни имали да су све имали, не бих се никако звао да ми деда није у руке мотику дао. Претрчавање преко Времена : опстати копајући, пропасти пишући. Зашто Мучнина?

Zéro plus Une : Phase Deux

Свеоблична драматичност Нештости : затурио сам се негде између trance чипова. Шта би било када ме не би било? Очигледно опозивање Бахуса, стварање истине у неугледном грађанину света. Десио сам се Паризу као што се он десио моме оцу, све са жељом да не заборавим музику багремара. Ништа страшно, Поезија и јесте разумевана као дегенерисање сваке страсти. Потицање из Ништости, први зарез.

Јесен је

Никада псе са ланца! Како их грешком пустисмо, подавише нас. Удружили се са вуцима из иностранства, па прождиру ли нас прождиру. "Јесен је, шта да ти кажем Ана?" Све по старом, једино што ми се стомак покварио од превише хране. Боље да сам је псима давао него што сам се последњих дана лета товио. Онима који би се на овом месту послужили зарезом, препоручујем мачку. Коју тачку?

уторак, 18. септембар 2007.

Humans или како је неко избрисао Еридијани

Цензура је очигледно још данас многима врло драга. Постоје они што пишу, још су бројнији они што бришу. Није се мастило поштено ни осушило на једном од белосветских виртуалних папира, а већ сам избрисан. Коме смета моја космичка филозофија? Овоземаљским помраченим умовима, схватам, онима што је извесност мржње у свести. Ваљало је поменути носталгију, жал за херојствима предака, е да би се цензор смиловао, учинио чак све да будем видљив без сто долара капиталистичке плате демону рекламе. Осећам замор од идиота! Макар годинама били усред најсветскијег света, никада они неће потати цивилизација.

Не чинити ништа

Инфинитиф? Не верујем у интригу, једноставно сам - параноја. Ваља ли избрисати њен број? Непрекидно ми шаље своје фотографије. Нове генерације су неподношљиво визуелне, прилично директне у наступу журбе. Не знам како да се понашам. Зашто баш ја? Има три милијарде мушкараца на земљи, три милиона са интернетом у дневној соби. Зашто се одлучила баш за моју истину? Не разумем се  у глагол и све његове коњугације. Кадгод се не крећем, свет се из мене покреће.

недеља, 16. септембар 2007.

Претраживање ноћи

Не могу уопште да се сетим шта је то магично у пуном месецу. Филмове више не гледам, чини ми се да сам их све видео. Када похваташ "сценаристичке цаке", онда мисао сама изводи своју монтажу. Не, немам стрпљења за оно што већ "хватам унапред".  Можда би режисер могао некако да ме изненади, глумица или глумац, чак директор фотографије. Још ми је у мислима архитектура из филма "Haunted". Ноћ, догађа ли ми се нешто страшно ноћу? Не разумем зашто понекад видим да је Ева Штрус нема. Можда зато што ми се више не јавља, као да се скрива испред мог хипнотишућег погледа. Невероватно колико је код жена развијена моћ прерушавања и скривања. Када се прикаже пун месец, Ева се више не приказује. Ово сигурно ни у каквом филму не може никога да изненади. Ноћ је у човеку каткада налик досади, зато се моји неурони враћају сценама и сликама са Калемегдана. Поглед на Београд ноћу је нешто изненађујуће очаравајуће. Поново месечина, наги облик жене, неутаљива пожуда. Крај свих невоља? Љубав је нешто више од свитања.

субота, 15. септембар 2007.

Непоштена интелигенција

Зашто је сада тринаест сати и тринаест минута, а ја баш ништа нисам урадио? Зато што сам одувек био непоштена интелигенција. Мој је покојни деда оседео због мојег неинтелигентног непоштовања власти. Да сам био мало поштенији, мој би деда био жив, мој отац чак, имао бих брдо објављених књига, јутрос још најмање тринаест исписаних страна. Сам сам себи напаст, неприлагођеност је моја највећа мана.

петак, 14. септембар 2007.

Извесност сласти

Лепоту додирујем као да јој је једино име -  сласт. Но није, извесност мисли разгрће таму, претвара нас у мудраце без објекта слутње. Зашто ме не разумеш? Ако нас сјај сасвим умири извесношћу дана, опстајемо тек физичким аутоматизмом срца, лавиринтом бескрајног града... Чак испод подсвести заборављеног села! Време ми је да отворим очи, је ли тако? Има ме као тело усред неколико фантазија мрака. Далеки свемир није највећи могући немир, између звезда и мене је топла линија наге женске ноге, весели крик загрљаја, чај у четири, филозофска научна фантастика Бића, жар заборављеног Перуна, Исус у науци љубави. Неко ми је рекао да ће ми се сутра поново да догоди сунце, неком другом сам поверовао да је атом извесност света. Сазвежђа су тек примитивна конструкција неурона и синапси, али ја свеједно верујем у оно што нико није разумео. Зашто лепота? Зато што ништа изван нас није немир сласти. Љубав је непрекидно ишчитавање псалма части. 

четвртак, 13. септембар 2007.

Закон сна

Као траг у песку кога исцрта ветар, живот је сав од бесмислица једоставног трајања. Најчешћи је страх од самоће, страх од тешке усамљености поред хиљада осмехнутих лица. Не разумем зашто. Усамљеност пружа неограничене могућности истинске медитације, једноставног сусрета са анђелима, величанстврни додир господина Бога у светом сну без ружне журбе. Уметност настаје у тим влажним моментима естетске бистрине, уметност порађа радост. Метафизиком заражени критичар ће ми рећи да сви људи нису уметници, те да мој идеал више наликује на лудост него на трезвено слеђење топле линије живота. Разумем, истина је, али мора да постоји негде нека позитивна девијација, трачак оног вишка весеља што нас преображава у суштински вредно поље титраве масе меса.

уторак, 11. септембар 2007.

Jeanne-Marie*

Шта је стварно записано у њеним свескама? Има ме, не постојим, можда сам тек застарело мастило што не подноси светлост. Њено ме срце чува у својим тешким књижарским сефовима. Невидљив, а познат. Све што није, пропало је са првим осмехом. Тражим годину нашег упознавања. Очигледно је све то неизгледно, али то је шта је - сви текстови су са мном, једна бесмислена песма из 2002.-ге године. Толико дана само да би постала главни јунак мога романа! Ко то смишља мој живот? Знам, први произвођач кафе, можда бестијални измислилац судбине. Да сам умро пре две године, исто би било. Па шта? Свако име има свој једанаести септембар...

понедељак, 10. септембар 2007.

Каденца

Снови се не предају лако јутру, опстају као траг на чаши после каковог слатког коктела. Догађа се немисао између веселих девојчица. Догађа се страх после електричних буба. Толико су реалне, толико брзе, чини ми се да мора да изађем из кревета. Анђео сна ми овим сигурно каже да бих требао да оперем чаршаф. На нови чаршаф, нова девојка. Права моћ је у кревету, не новац, никада власт. Точак и кревет су најгенијалнији изуми света, не дизел мотор, не тешки бомбардер. Фројд је извео читаву псеудо науку из нечега у чему су се стари народи сретали са својим боговима или демонима. Човек је океан, кревет његово топло место плима и осека, варљива географија сасвим реалног света.

недеља, 09. септембар 2007.

poème au hasard

Нема помоћи ни преко ноћи, а дан је као сајамсан. Зашто си ми украла наслов? - питам је без смисла за тајну. Могла је читаву песму да стави невремену у уста. Теби стално неко нешто краде, - виче из каде - као да си ми ти баш нешто посебно значајан. Какви црна значајан? Ја сам белосветки парија, жамор и жубор су моја најлепша арија. Све у круг, све због најлепше страсти зато што нас поезија воли, зато што ће нас сонет спасти. Вредношћу својом, новац обезвређује свет. "И пад је лет," - чујем музику са онога света. Нађи себи спонзора, - крадуља би у саветнике професора Журбе - немој да си стално штета! Доста ми је двопека и чаја, ја бих мало овоземаљског раја.

петак, 07. септембар 2007.

Варијација 16960

Пробудих се у књижевном свету сав знојав и смрдљив. Мој летећи механизам је наликовао на бедну копију копије каквог летећег тањира из најранијих дана овог модерног мита. "Pregledavam moj prevod "Nimfomacije" Jeffa Noona," изразиће се са весељем на лицу мој стари пријатељ Жарко. Није он застарео, једноставно смо заједно у истом сну још од основне школе. Чини се да сам некада давно, још док сам оно био заиста жив, започео писање романа "Нимфо". Требало је да се у њему пробудим захваљујући се из све снаге лепоти Александре Бунђевић из једног од новобеоградских блокова. Започео са писањем романа? Можда сам одустао због граматичких мана. Песник јесте стваралац језика, али само сенилни академик има част да једну реч пропусти или отпусти. Ни са својим преводима, господин Жарко не може ништа против пијане критике. Ја се и не трудим, моје је име од најмлађих дана било и остало - Тарзан. Ако сам знојав и смрдљив, то је само зато што госпођица Џејн обожава такве. Весели Ћита нам је преминуо пре неклико година у хашком зоо врту. Радосник, најзад је видео Тита.

четвртак, 06. септембар 2007.

Стидљивица и песник

Шта гледаш у мене као теле у шарена врата? Па приђи, нисам ваљда људождер, приђи слободно, нећу да те поједем. Волим ја тако слађахне и мале као што си ти. Сеоске опајдаре ће поново о мени свашта, зли језици има разне отрове да пуштају данима, али нека, вала нека, могу сви под прозор да ми пљуну. Знам да ће да кажу да си профукњача, обична дроца коју сам пронашао на неком париском тротоару, али ти их сигурно нећеш разумети. Ти говориш само француски и енглески, тако треба. Какав црни српски, па ни Срби га не говоре исправно и по свим падежима. Није лако пијаном Србину са тако сложеним језиком, веруј ми да није. Не само да се вековима пије шљивовица, него су Германи притисли са пивом, а Амери са цигаретама. О кафи да ти не говорим, ту се број попијених шољица на дан више не броји. Могу да ти кажем да је у Србији љубав на највишој цени, тамо се не зна ко кога јебе. Бићеш ти лепа српска снаша. Са ког си то дошла салаша? Не знам шта ти је, нешто ми се много кријеш иза тога мобилнога телефона. Приђи лепотице, хајде приђи! Гледаш већ сатима лепог човека, тако рећи дасу на добром гласу, не тамо неког дивљег слона без манира и бонтона.

среда, 05. септембар 2007.

Стварно комедија!

Нема ту много математике, ваља играти добро. Оно јест, може да се игра сасвим добро, а да се издавачи загледају само у добитну математику. Нису књиге и кошарка исто, а ипак би сви некако да нешто капне у банку, да чековна књижица или која од познатих светских картица не буде никада без покрића. Новац својом вредношћу апсолутно све обезвређује.

уторак, 04. септембар 2007.

Елита

Владета Јанковић, Леон Којен, Никола Милошевић... Чекај профо, шта ћемо сада са марксистичком естетиком? Хоћеш да ту књигу бацим у корпу за отпатке. Лепо написано, нема шта, али сам некако аутору заборавио име. Све моје колегинице су биле заљубљене у њега. Човек ми чак био комшија, становали смо обојица недалеко од Јужног булевара. Сан ми је био да пишем озбиљне књиге из филозофије као тај профа. Све је ту било на свом месту, перфектно означено, немачки концизно и прецизно. За разлику од других, сада тог профу уопште не виђам на телевизији. Можда баш због оне марксистиче естетике, а можда се оженио каквом млађахном студенткињом, одселио у Америку, Аустралију. Не, није отишао у Кину! Шта би он радио у тој земљи са естетиком? "Елита има да има здрав укус," - понављао би нам често професор Владета Јанковић. Ваљда тај укус помаже добром естети да се дочепа високог политичког положаја. Без здравог укуса, могао бих да будем само председник села од хиљаду сто једанаест душа. Мојом бих малом републиком управљао из неофарбаног, трошног и готово пропалог Дома културе. Оно што је марксистичка естетика подигла, срушио је егоистични снобизам. Амен.

понедељак, 03. септембар 2007.

Multi-Vitamines

Шта то чујем на јавном сервису Србије? Ваљало би избегавати витамине које нам продају у лепо запакованим бочицама. Обичан народ не би смео да се допингује тим несигурним средствима. Истина је, дрога и алкохол су много јачи, а и тоне произведених цигарета мора неко да прода зарад профита. Витамине треба јести, каже отприлике госпођа докторка јавног сервиса. Витамин А, на пример, он се нагомилава у организму, може да постане токсичан ако се са њим претера. На једном другом месту сам чуо да је исти тај витамин антиканцерозан (противракован). На неком трећем месту ћу сигурно да чујем нешто треће. Волео бих да ми неко од стручњака каже како ствар стоји са витамином Ž. Колика је дозвољена доза и тако то? Наиме, не знам да ли је његова консумација више пута на дан препоручљива или се треба малкице смирити. Неки стручњаци кажу да је извесни махараџа био на свом огромном имању произвео више варијација овог витамина, отприлике Ž за сваки дан, од 1 до 365. Исрцпљен од толике лепоте, јадник је умро у четрдесетој години. Поменути витамин је најбољи афродизијак, нарочито ако нам његова хемијска структура прија, те производи страшну сексуалну завист. Ако му је до здравља народа, а и ја ваљда спадам у ту категорију, јавни сервис Србије би морао чешће да се бави овом проблематиком. Напомињем да претплату плаћам два пута, на два места, због кућа које нису на истој адреси. Требао бих ваљда да будем два пута услужен. Јавни сервис - јавна лаж!

недеља, 02. септембар 2007.

C'est beau ça !

Према мом другару хаџи Зорану, мушкарац са научарима на носу привлачи интелектуалке. Рече ми да је коначно дошло време да се у мене загледа баш једна таква. Зашто на пример не би била докторка наука? Стално ме опседају средњошколке, што очигледно није добро ни за здравље ни за џеп јуначки. Истина је да сам поред два аута у дворишту лично без аута, све из еколошких побуда. Живо сам се изненадио када сам после хемиотерапије и једногодишњег опоравка срео прву средњошколку која није питала ни који ауто имам ни да ли сам жењен. Био сам се нагојио као животиња из америчких зоо вртова, а она хоће са мном. Жене су чудна бића. Ех да, заиста би ми која интелектуалка била од помоћи, просто да ми онако отвори очи, каже право у лице: "Човече, време ти је да се жениш! Синдром Петар Пан је врло опасан по човечанство." Не би баш могло да се каже да ја јурим та дивна створења. Појма немам шта их то на мени привлачи, нисам баш неко кога би новине радо ставиле на насловну страну. Када се у огледало погледам, згадим се самом себи. Ваљда ми је зато тешко да се ујутру на миру обријем. Интелектуалка би ми сигурно на овом месту пронашла још који психосоцијални комплекс, објаснила шта се сме а шта сигурно не. Да ли сам довољно храбар да се загледам у психоанализу једне такве интелектуалке? Да, не, можда ако би ми дала - све. Лепо је то, али је ипак само поезија вечна.

субота, 01. септембар 2007.

Да ли ме волиш?

Нема љубави међу народима, све је једна тужна игра светлости и сенки, маски и шминки, бездушника и безбожника. Двадесет први век ће бити азијски или га неће бити, они сада најбоље знају шта је за нас најбоље. Срећни смо дакле што присуствујемо крају једне америчке империје. Срећни, заиста? Читајући Платона, започели су освајање наших душа музиком. Онима који су нешто дуже пружали отпор дођоше у посету са бомбардерима, ловцима и осталом поморском силом. Стратези веле да америчка империја потпуно окружује Кину у овом моменту. Косово је врло важна тачка света за ширење америчке мржње. Учевни веле да љубав продају само проститутке, али да ова није права. Када се само тела додирују, онда то није ништа, није прави пут у рај. Мора да идем, отићи ће ми аутобус; а баш волим да пишем о љубави, обожавам. Пешачећи према аутобуској станици, шапутаћу: "Gloria Deo, pax terrae." Бог је љубав...