понедељак, 31. децембар 2007.

Истински плава

Осећај светлости опстаје као препознавање истинског надахнућа. Тражим се у ведрини истине, ненавикнут на неостваривост суштине добра. Не припадамо душом, свет би да нас поседује. Припадамо телом, свет је наш непријатељ. Како се помирити? Како постати радост? Отуђење је у првој шољици кафе. Осећајући приливе маште, остварујем се у покретима препознатљивих даљина. Неки то називају - стварање. Изворност воље је мој најлепши облик опстанка, зато музама поклањам бескрајни сан најнежнијег додира. Мир, сагласје чуда, срећа.

недеља, 23. децембар 2007.

Ноћомора и остале екологије

Сазнах усред спавања да је свемир бесконачан. Уплаших се, скочих из кревета. "Па они нас могу да протерају где пожеле," прође ми кроз сиве режњеве забринуте главе. Не само да су поубијали деведесет посто Индијанаца, не само да су у окове бацили црну Африку, него сада и са нама могу да се играју како им нечастиви свира. Нема нама спаса! Завршићемо на једној од тек откривених егзопланета, кукавни и тужни, свету представљени као сасвим ружни. За време последњих ратова, на пример, Енглези су о нама смишљали свакодневно по једну или две лажи. Новине, радио и телевизија све ово преносили свету. Сада када је све то откривено, нико да се извини, нико да нам топлу реч упути. Једноставно се прљање наше небесности продужава до бола, до најстрашнијег понижења. Ова планета је наш рај, али они све чине да је претворе у пакао.

недеља, 16. децембар 2007.

Љубав није...

Жврљао не жврљао, исто ти се хвата. Они нас сврстали у коње са хватаљкама! Нема ти код њих никаквих схватаљки, једноставно велика политика мора да се искаже на малима, на најмањима. Само да нам је једне атомске бомбе, не би се тако блудно понашали над земљом једног од најстарихих светских народа. Негде је неко некада погрешио. Писао не писао, исто ти се пише. Они нама већ записали судбину у свој ђавољи тефтер. Шта ћемо сада са нашом небесношћу и разноразним бестелесним силама? За које су нам време намењени сви ти свети савезници када смо међу људима погажени и увређени? Куку и леле, орлови сиви прогнаше орлове беле. Цртао не цртао, све нам је већ зацртано. Нема нама утехе!

субота, 15. децембар 2007.

Moj sasvim privatni Cezar

Свака им је империјалистичка! Сироти мали Срби су без пријатеља у свету зато што се лопов само у лопову препознаје. Ја теби ово, ти мени оно, - тако то одавно функционише код њих. Ја теби радиоактивне бомбе, ти мени енергетске изворе. Ја теби псеудо демократију, ти мени изворишта нафте. Хоће бити, неће бити, ова је трампа увек на нашу штету. Ето га где се чак мој другар Франческо дао на решавање проблема Косова. Он би да од готовога направи вересију, баш као сви његови импперијалистички преци. Објашњавам му да је садашња Србија налик Француској под влашћу Хитлера, али он се чини тврд на уху. Петан из Приштине намигује Америци, али су покрету отпора из Београда везане и руке и ноге. Елем, господин Франческо би да Србија и Косово направе конфедерацију, те да на Балкану имамо нешто као Швајцарску. Генерисање државе Швајцарске се десило у сасвим другачијем историјском контексту, те провокације у овом стилу могу само мачку о реп. Како било, биће што бити не сме. У тој општој немоћи, остаје нам само да стварамо нове епске песме.

петак, 14. децембар 2007.

Сироти мали Срби

"Пиши и ти мени!" - записује Она. Небо је импретаивно плаво, заповедни начин сунца нас раставара у животињским флуидима. Опстати на Балкану иде преко нетражених савета или већ уграђених пуцаљки у језику родном, језику народном. "Нећеш убијати," каже отац Бог своме Човеку сину. "Не убиј!" - превод је на српски језик. Има да се зна ко је од кога јачи, ко над киме вреди, није важно због чега. "Било би лепо када бисмо у пријатељству провели остатак живота," прижељкујем реченицу нове-старе пријатељице. "Јесам ли ја теби на сметњи?" - записује Она. Чини се да је на Балкану свако свакоме на сметњи, па то ушло у свакодневно изражавање. Свако би свакога да покори или почисти. Разне се олује подижу над људским јадом, милосрдни анђели приказују своје демонско лице у име капитала, нових империја и неких старих још нераскрштених рачуна. Свет је твој непријатељ!

уторак, 27. новембар 2007.

Strange souL

je le
    le masque
             as fire
je le contrôle aux lumières de l'âme
            on
            off
               forme
                for Me
 
:. Започиње ново поглавље нашег истинског контакта са свим бестелесним бићима. Не бројим речи, не препознајем реченице, једноставно настајем из сложености Сна. Започиње нова ера владавине Добра. Свет је сласт тамо где настаје Лепо, зато исцртавам приче без онога што мисао назива Време. "Зашто се не јавиш?" Зато што неко зна за Тајну : зато што ништа није тајновито. .:
 

понедељак, 19. новембар 2007.

Завртање руку

Стани пријатељу! Ако ми заврнеш руку, чиме ћу писати? Ако ти је мржња начин постојања, можеш увек да се вратиш трилерима и готичким списима. Има у овом времену ђавољем много умова помрачених. Зар су те завели? Не може смрт ничији водич да буде, нарочито не оному што се у Бога огледа душом. Застани мало! Јесам ли заиста ја узроковао сву невољу твоју? Скриваш се иза списа непријатеља божанских. Знам ја то, знам, црвени лоботомичари су дуго над мојим синапсама мастурбирали. Шта је могло да остане од моје вере у светски мир? Једно музичко ишчитавање Канта, можебити. Загледање у најдаљу видљиву галаксију. Замисли, толико звезда, тако рећи милијарде планета, а ја принуђен да заувек останем на овој плавој лепотици. "Има ли нешто што Бог не може?"* Ако Га замолим да ме одведе у најдаљу могућу паралелну стварност, ризикујем можда да завршим у лудници. Да ли ме зато мрзиш? Ма немаш ти ништа против мене лично, једноставно ти је тесно на Балкану. "Притисло нас неко добро, па једва дишемо."** Притисло нас светско зло, ваља нам да о њему ружно пишемо.
 
 
...............
* Библија
** Јазавац пред судом

недеља, 11. новембар 2007.

positiV spaCE

your hearts in my dream
your dreams in my silence
your silence on air



Зашто једнога дана све одједном стане? Можда зато што његова ћерка не чита моју поезију. Рецимо да је зато што је овде и сада једанаести једанаести, новембар једанаести, новембар јесенасти, новембар краја првог светског рата. Одједном стане рат! Дивљаци веле да нису дивљи, мржња им је само у топузу. Пророк ће ми можда тек сутра шапнути шта ће се десити једанаестог једанаестог две хиљада сто једанаесте, а ја ћу му одгворити да ћу се тада одмарати негде у једанаестој читаоници небеске библиотеке. Писаћу свима када ми стигне право писмо од првог Бога. Једанаест је димензија света, шапнуо је анђео свих наука измислиоцу Теорије струна. А онда одједном, све уздрхти од љубави за Љубављу. Ако ме једанаестог једанаестог две хиљада једанаесте не запосли највећа светска телевизија, отићи ћу у монастир.

петак, 12. октобар 2007.

Colomboy

Плазматична бића обилазе свет тражећи мало од светлости наших душа. Откриће Америке нам је донело навику растварања воље, растављања на просте чиниоце свих наших нада у светски мир. Једног ће нам будућег дана можда генетски укинути жељу за супротним полом само да бисмо могли да будемо слободни како они заповеде. Има у Европи нечега сасвим бестежинског, ваљда од јасноће изведеног зла над сопственом истином. Никада од човека да постане Човек! Убице владају светом, све је привид и лаж.

четвртак, 11. октобар 2007.

Умри*

Никако да започнем моју тужну причу. Непрекидно моју наивност растварам у љубави за људским родом. Добронамерни критичари би рекли да делујем као салонски петао за расплодњу, злонамерне естете живота би се позабавили мојом беживотношћу. Да ли бих стварно требао да умрем једног будућег петка у задато време? Нисам ни у кога пуцао, нико ме упуцао није, али сам свеједно означен криком једне судбине. Ваљда се не може даље од сопствених неурона, једне потпуно физичке стварности синаптичких рапсодија у црвеном. Није важно, ако се "убојство за писаћим стројем" заиста десило, сада могу на миру да нестанем испод сложених реченица извесне великоевропске будућности Балкана. Амен.
 
__
 
*Жарко Миленић: Понављачи

субота, 06. октобар 2007.

Плетисанке

Нисам од неговора, али је моја једнина сва незадовољство. Зашто толико мржње? Откуда у мисли боја деконструкције света? Растварањем се предајем стварању, свакој нежурби која би могла да се преобрази у срећу. Има у машти много чудотворности, не може другачије. Има у једноставности много жеље за светском љубављу. Ипак игре не престају, Балкан је још једном жива лабораторија туђих безнађа. Оно мало истине завршава у филмовима и књигама мудраца. Светски мир, када?

недеља, 30. септембар 2007.

Ко ће да ме пробуди?

Висока плавуша је залутала негде иза седам мора и седам гора, зато још спавам. Важно је, никако тело да постане цело, опстаје тек као влажни траг месечине. Флуиди ми мисли тако драги, жар усана њених после питања Првог распаљују у мени љубав. Ко ће да ми каже да је онтологија тек сасвим недостижна апстракција? Ја сам рођен да гледам телевизију... 

четвртак, 27. септембар 2007.

Нимфо

Као у продавици слика, покушавам да будем уљудан. "Изволите, да ли бисте можда ову? Ах не, ви бисте уствари ону!" Александра Бунђевић је одвише неискусна, Ванеса Барби претерано укусна. Не разумем зашто ми музика толико опчињава душу, тело између ногу певаљки баца. Сладуњаве су неваљалке све веселе певљке. У потрази за онтологијом звучне уметности, завршавам у тинејџерском буквару похотника. Нимфо, тако сам је звао док смо заједно правили оне слике. Има ли ме данас у своме дневнику очарања? Не верујем, превише смо се подавали машти да би сада могли да имамо нешто истинско од суштине среће.*

Скривач

Е хоп, страх од разговора. Онај је човек потпуно нестао са мојих екрана, она се девојка заиста повукла у своје купатило. Човек умишља да је центар света, девојка да је најлепша на свету. Није важно, узрокујем страх чак са мањком трмбоцита. На срећу, блага тромбопенија није много опасна по живот, важно је да су лимфоцити на броју. Организам је прави мали космос, неки чак веле да има више елемената него што има звезда. Није ни чудо да је људска душа толико сложена, садржајно несавршена. Када се неко од мене скрива, онда то значи да су моји еритроцити и леукоцити неподношљиви. Сигурно у садржајно несавршеном производе осећање блиске смрти, далеког раја, сасвим могућег пакла. Уместо да ме речима тријумфа наде врати животу, једна ми виртуална пријатељица рече после мог срећног изласка из болнице: "Звезде, звезде су пред тобом." Звезде су, звезде у мени. Бојим се само беса Божјег.

уторак, 25. септембар 2007.

Жврљач

Треба наставити, знам. Настати од сопствене маште, видети се тамо где други никада били нису. Колико је пута Иго записао исту реченицу пре него што је заспао као дете? Виктор, кажем, само зарад мало власти. Поноћ производи разне маске, скида боју са жеља за животом, дозива навику разблудних бића. Усамљен после поноћи, могу само да разговарам са измишљеним сазвежђима... Шта рекох? Неко напољу виче: потицање из Ништости, други зарез.

Конзумација Ништости

Знам да ћеш ми рећи како је тренутак да заобиђем поноћ, оставим плавило лудила зарад још мало кафе. Сећаш ли се наших првих прастања испод хладног звезданог неба? Била си ми од користи у моментима невесеља. Тако и сада када не могу да спавам, силазиш у моје стихове да бих сазнао имена дугиних боја у неком твом свету. Нека ти буде, лепа моја, твоја су сазвежђа сигурно од неких трајнијих сласти. Имаш ме у својој топлој филозофији паралелних надања, имаш ме у својој власти. Да ли се то тако каже? Нисам те никада увредио, а ти свеједно бацаш сву звездану прашину на мој први сонет. Нема везе, назваћу сва твоја безимена стања : претрчавање преко Тишине.

недеља, 23. септембар 2007.

f(xi) = ix/in

Изобличавање Надахнућа : сласт у првом математичком титрају свести. Звао сам се Презир, осумњичили ме због Навике. Судбина је тек почетни слог модерне моделизације свемира. Покушаћу да из плавог полинома извучем име Бића, садржај колекције нерешених једнина. Неко се сетио моје нежности... Бог ће уредити Буку.

Бела серија°

Машта као примокосмичност Нештости : осећам Је као сасвим нову реч. Trance се увлачи у свако моје име, раствара журне капи хармонија. Једном ми се десило Нешто, сигурно под утицајем топлог женског пољупца. Онда сам ја све то хтео да ставим у музику, али деда Добривоје није желео да ми купи клавир. Сетио сам се папира, сетили су се хемијских оловки. Немаш Ти појма шта је - немање. Не би ме ни имали да су све имали, не бих се никако звао да ми деда није у руке мотику дао. Претрчавање преко Времена : опстати копајући, пропасти пишући. Зашто Мучнина?

Zéro plus Une : Phase Deux

Свеоблична драматичност Нештости : затурио сам се негде између trance чипова. Шта би било када ме не би било? Очигледно опозивање Бахуса, стварање истине у неугледном грађанину света. Десио сам се Паризу као што се он десио моме оцу, све са жељом да не заборавим музику багремара. Ништа страшно, Поезија и јесте разумевана као дегенерисање сваке страсти. Потицање из Ништости, први зарез.

Јесен је

Никада псе са ланца! Како их грешком пустисмо, подавише нас. Удружили се са вуцима из иностранства, па прождиру ли нас прождиру. "Јесен је, шта да ти кажем Ана?" Све по старом, једино што ми се стомак покварио од превише хране. Боље да сам је псима давао него што сам се последњих дана лета товио. Онима који би се на овом месту послужили зарезом, препоручујем мачку. Коју тачку?

уторак, 18. септембар 2007.

Humans или како је неко избрисао Еридијани

Цензура је очигледно још данас многима врло драга. Постоје они што пишу, још су бројнији они што бришу. Није се мастило поштено ни осушило на једном од белосветских виртуалних папира, а већ сам избрисан. Коме смета моја космичка филозофија? Овоземаљским помраченим умовима, схватам, онима што је извесност мржње у свести. Ваљало је поменути носталгију, жал за херојствима предака, е да би се цензор смиловао, учинио чак све да будем видљив без сто долара капиталистичке плате демону рекламе. Осећам замор од идиота! Макар годинама били усред најсветскијег света, никада они неће потати цивилизација.

Не чинити ништа

Инфинитиф? Не верујем у интригу, једноставно сам - параноја. Ваља ли избрисати њен број? Непрекидно ми шаље своје фотографије. Нове генерације су неподношљиво визуелне, прилично директне у наступу журбе. Не знам како да се понашам. Зашто баш ја? Има три милијарде мушкараца на земљи, три милиона са интернетом у дневној соби. Зашто се одлучила баш за моју истину? Не разумем се  у глагол и све његове коњугације. Кадгод се не крећем, свет се из мене покреће.

недеља, 16. септембар 2007.

Претраживање ноћи

Не могу уопште да се сетим шта је то магично у пуном месецу. Филмове више не гледам, чини ми се да сам их све видео. Када похваташ "сценаристичке цаке", онда мисао сама изводи своју монтажу. Не, немам стрпљења за оно што већ "хватам унапред".  Можда би режисер могао некако да ме изненади, глумица или глумац, чак директор фотографије. Још ми је у мислима архитектура из филма "Haunted". Ноћ, догађа ли ми се нешто страшно ноћу? Не разумем зашто понекад видим да је Ева Штрус нема. Можда зато што ми се више не јавља, као да се скрива испред мог хипнотишућег погледа. Невероватно колико је код жена развијена моћ прерушавања и скривања. Када се прикаже пун месец, Ева се више не приказује. Ово сигурно ни у каквом филму не може никога да изненади. Ноћ је у човеку каткада налик досади, зато се моји неурони враћају сценама и сликама са Калемегдана. Поглед на Београд ноћу је нешто изненађујуће очаравајуће. Поново месечина, наги облик жене, неутаљива пожуда. Крај свих невоља? Љубав је нешто више од свитања.

субота, 15. септембар 2007.

Непоштена интелигенција

Зашто је сада тринаест сати и тринаест минута, а ја баш ништа нисам урадио? Зато што сам одувек био непоштена интелигенција. Мој је покојни деда оседео због мојег неинтелигентног непоштовања власти. Да сам био мало поштенији, мој би деда био жив, мој отац чак, имао бих брдо објављених књига, јутрос још најмање тринаест исписаних страна. Сам сам себи напаст, неприлагођеност је моја највећа мана.

петак, 14. септембар 2007.

Извесност сласти

Лепоту додирујем као да јој је једино име -  сласт. Но није, извесност мисли разгрће таму, претвара нас у мудраце без објекта слутње. Зашто ме не разумеш? Ако нас сјај сасвим умири извесношћу дана, опстајемо тек физичким аутоматизмом срца, лавиринтом бескрајног града... Чак испод подсвести заборављеног села! Време ми је да отворим очи, је ли тако? Има ме као тело усред неколико фантазија мрака. Далеки свемир није највећи могући немир, између звезда и мене је топла линија наге женске ноге, весели крик загрљаја, чај у четири, филозофска научна фантастика Бића, жар заборављеног Перуна, Исус у науци љубави. Неко ми је рекао да ће ми се сутра поново да догоди сунце, неком другом сам поверовао да је атом извесност света. Сазвежђа су тек примитивна конструкција неурона и синапси, али ја свеједно верујем у оно што нико није разумео. Зашто лепота? Зато што ништа изван нас није немир сласти. Љубав је непрекидно ишчитавање псалма части. 

четвртак, 13. септембар 2007.

Закон сна

Као траг у песку кога исцрта ветар, живот је сав од бесмислица једоставног трајања. Најчешћи је страх од самоће, страх од тешке усамљености поред хиљада осмехнутих лица. Не разумем зашто. Усамљеност пружа неограничене могућности истинске медитације, једноставног сусрета са анђелима, величанстврни додир господина Бога у светом сну без ружне журбе. Уметност настаје у тим влажним моментима естетске бистрине, уметност порађа радост. Метафизиком заражени критичар ће ми рећи да сви људи нису уметници, те да мој идеал више наликује на лудост него на трезвено слеђење топле линије живота. Разумем, истина је, али мора да постоји негде нека позитивна девијација, трачак оног вишка весеља што нас преображава у суштински вредно поље титраве масе меса.

уторак, 11. септембар 2007.

Jeanne-Marie*

Шта је стварно записано у њеним свескама? Има ме, не постојим, можда сам тек застарело мастило што не подноси светлост. Њено ме срце чува у својим тешким књижарским сефовима. Невидљив, а познат. Све што није, пропало је са првим осмехом. Тражим годину нашег упознавања. Очигледно је све то неизгледно, али то је шта је - сви текстови су са мном, једна бесмислена песма из 2002.-ге године. Толико дана само да би постала главни јунак мога романа! Ко то смишља мој живот? Знам, први произвођач кафе, можда бестијални измислилац судбине. Да сам умро пре две године, исто би било. Па шта? Свако име има свој једанаести септембар...

понедељак, 10. септембар 2007.

Каденца

Снови се не предају лако јутру, опстају као траг на чаши после каковог слатког коктела. Догађа се немисао између веселих девојчица. Догађа се страх после електричних буба. Толико су реалне, толико брзе, чини ми се да мора да изађем из кревета. Анђео сна ми овим сигурно каже да бих требао да оперем чаршаф. На нови чаршаф, нова девојка. Права моћ је у кревету, не новац, никада власт. Точак и кревет су најгенијалнији изуми света, не дизел мотор, не тешки бомбардер. Фројд је извео читаву псеудо науку из нечега у чему су се стари народи сретали са својим боговима или демонима. Човек је океан, кревет његово топло место плима и осека, варљива географија сасвим реалног света.

недеља, 09. септембар 2007.

poème au hasard

Нема помоћи ни преко ноћи, а дан је као сајамсан. Зашто си ми украла наслов? - питам је без смисла за тајну. Могла је читаву песму да стави невремену у уста. Теби стално неко нешто краде, - виче из каде - као да си ми ти баш нешто посебно значајан. Какви црна значајан? Ја сам белосветки парија, жамор и жубор су моја најлепша арија. Све у круг, све због најлепше страсти зато што нас поезија воли, зато што ће нас сонет спасти. Вредношћу својом, новац обезвређује свет. "И пад је лет," - чујем музику са онога света. Нађи себи спонзора, - крадуља би у саветнике професора Журбе - немој да си стално штета! Доста ми је двопека и чаја, ја бих мало овоземаљског раја.

петак, 07. септембар 2007.

Варијација 16960

Пробудих се у књижевном свету сав знојав и смрдљив. Мој летећи механизам је наликовао на бедну копију копије каквог летећег тањира из најранијих дана овог модерног мита. "Pregledavam moj prevod "Nimfomacije" Jeffa Noona," изразиће се са весељем на лицу мој стари пријатељ Жарко. Није он застарео, једноставно смо заједно у истом сну још од основне школе. Чини се да сам некада давно, још док сам оно био заиста жив, започео писање романа "Нимфо". Требало је да се у њему пробудим захваљујући се из све снаге лепоти Александре Бунђевић из једног од новобеоградских блокова. Започео са писањем романа? Можда сам одустао због граматичких мана. Песник јесте стваралац језика, али само сенилни академик има част да једну реч пропусти или отпусти. Ни са својим преводима, господин Жарко не може ништа против пијане критике. Ја се и не трудим, моје је име од најмлађих дана било и остало - Тарзан. Ако сам знојав и смрдљив, то је само зато што госпођица Џејн обожава такве. Весели Ћита нам је преминуо пре неклико година у хашком зоо врту. Радосник, најзад је видео Тита.

четвртак, 06. септембар 2007.

Стидљивица и песник

Шта гледаш у мене као теле у шарена врата? Па приђи, нисам ваљда људождер, приђи слободно, нећу да те поједем. Волим ја тако слађахне и мале као што си ти. Сеоске опајдаре ће поново о мени свашта, зли језици има разне отрове да пуштају данима, али нека, вала нека, могу сви под прозор да ми пљуну. Знам да ће да кажу да си профукњача, обична дроца коју сам пронашао на неком париском тротоару, али ти их сигурно нећеш разумети. Ти говориш само француски и енглески, тако треба. Какав црни српски, па ни Срби га не говоре исправно и по свим падежима. Није лако пијаном Србину са тако сложеним језиком, веруј ми да није. Не само да се вековима пије шљивовица, него су Германи притисли са пивом, а Амери са цигаретама. О кафи да ти не говорим, ту се број попијених шољица на дан више не броји. Могу да ти кажем да је у Србији љубав на највишој цени, тамо се не зна ко кога јебе. Бићеш ти лепа српска снаша. Са ког си то дошла салаша? Не знам шта ти је, нешто ми се много кријеш иза тога мобилнога телефона. Приђи лепотице, хајде приђи! Гледаш већ сатима лепог човека, тако рећи дасу на добром гласу, не тамо неког дивљег слона без манира и бонтона.

среда, 05. септембар 2007.

Стварно комедија!

Нема ту много математике, ваља играти добро. Оно јест, може да се игра сасвим добро, а да се издавачи загледају само у добитну математику. Нису књиге и кошарка исто, а ипак би сви некако да нешто капне у банку, да чековна књижица или која од познатих светских картица не буде никада без покрића. Новац својом вредношћу апсолутно све обезвређује.

уторак, 04. септембар 2007.

Елита

Владета Јанковић, Леон Којен, Никола Милошевић... Чекај профо, шта ћемо сада са марксистичком естетиком? Хоћеш да ту књигу бацим у корпу за отпатке. Лепо написано, нема шта, али сам некако аутору заборавио име. Све моје колегинице су биле заљубљене у њега. Човек ми чак био комшија, становали смо обојица недалеко од Јужног булевара. Сан ми је био да пишем озбиљне књиге из филозофије као тај профа. Све је ту било на свом месту, перфектно означено, немачки концизно и прецизно. За разлику од других, сада тог профу уопште не виђам на телевизији. Можда баш због оне марксистиче естетике, а можда се оженио каквом млађахном студенткињом, одселио у Америку, Аустралију. Не, није отишао у Кину! Шта би он радио у тој земљи са естетиком? "Елита има да има здрав укус," - понављао би нам често професор Владета Јанковић. Ваљда тај укус помаже добром естети да се дочепа високог политичког положаја. Без здравог укуса, могао бих да будем само председник села од хиљаду сто једанаест душа. Мојом бих малом републиком управљао из неофарбаног, трошног и готово пропалог Дома културе. Оно што је марксистичка естетика подигла, срушио је егоистични снобизам. Амен.

понедељак, 03. септембар 2007.

Multi-Vitamines

Шта то чујем на јавном сервису Србије? Ваљало би избегавати витамине које нам продају у лепо запакованим бочицама. Обичан народ не би смео да се допингује тим несигурним средствима. Истина је, дрога и алкохол су много јачи, а и тоне произведених цигарета мора неко да прода зарад профита. Витамине треба јести, каже отприлике госпођа докторка јавног сервиса. Витамин А, на пример, он се нагомилава у организму, може да постане токсичан ако се са њим претера. На једном другом месту сам чуо да је исти тај витамин антиканцерозан (противракован). На неком трећем месту ћу сигурно да чујем нешто треће. Волео бих да ми неко од стручњака каже како ствар стоји са витамином Ž. Колика је дозвољена доза и тако то? Наиме, не знам да ли је његова консумација више пута на дан препоручљива или се треба малкице смирити. Неки стручњаци кажу да је извесни махараџа био на свом огромном имању произвео више варијација овог витамина, отприлике Ž за сваки дан, од 1 до 365. Исрцпљен од толике лепоте, јадник је умро у четрдесетој години. Поменути витамин је најбољи афродизијак, нарочито ако нам његова хемијска структура прија, те производи страшну сексуалну завист. Ако му је до здравља народа, а и ја ваљда спадам у ту категорију, јавни сервис Србије би морао чешће да се бави овом проблематиком. Напомињем да претплату плаћам два пута, на два места, због кућа које нису на истој адреси. Требао бих ваљда да будем два пута услужен. Јавни сервис - јавна лаж!

недеља, 02. септембар 2007.

C'est beau ça !

Према мом другару хаџи Зорану, мушкарац са научарима на носу привлачи интелектуалке. Рече ми да је коначно дошло време да се у мене загледа баш једна таква. Зашто на пример не би била докторка наука? Стално ме опседају средњошколке, што очигледно није добро ни за здравље ни за џеп јуначки. Истина је да сам поред два аута у дворишту лично без аута, све из еколошких побуда. Живо сам се изненадио када сам после хемиотерапије и једногодишњег опоравка срео прву средњошколку која није питала ни који ауто имам ни да ли сам жењен. Био сам се нагојио као животиња из америчких зоо вртова, а она хоће са мном. Жене су чудна бића. Ех да, заиста би ми која интелектуалка била од помоћи, просто да ми онако отвори очи, каже право у лице: "Човече, време ти је да се жениш! Синдром Петар Пан је врло опасан по човечанство." Не би баш могло да се каже да ја јурим та дивна створења. Појма немам шта их то на мени привлачи, нисам баш неко кога би новине радо ставиле на насловну страну. Када се у огледало погледам, згадим се самом себи. Ваљда ми је зато тешко да се ујутру на миру обријем. Интелектуалка би ми сигурно на овом месту пронашла још који психосоцијални комплекс, објаснила шта се сме а шта сигурно не. Да ли сам довољно храбар да се загледам у психоанализу једне такве интелектуалке? Да, не, можда ако би ми дала - све. Лепо је то, али је ипак само поезија вечна.

субота, 01. септембар 2007.

Да ли ме волиш?

Нема љубави међу народима, све је једна тужна игра светлости и сенки, маски и шминки, бездушника и безбожника. Двадесет први век ће бити азијски или га неће бити, они сада најбоље знају шта је за нас најбоље. Срећни смо дакле што присуствујемо крају једне америчке империје. Срећни, заиста? Читајући Платона, започели су освајање наших душа музиком. Онима који су нешто дуже пружали отпор дођоше у посету са бомбардерима, ловцима и осталом поморском силом. Стратези веле да америчка империја потпуно окружује Кину у овом моменту. Косово је врло важна тачка света за ширење америчке мржње. Учевни веле да љубав продају само проститутке, али да ова није права. Када се само тела додирују, онда то није ништа, није прави пут у рај. Мора да идем, отићи ће ми аутобус; а баш волим да пишем о љубави, обожавам. Пешачећи према аутобуској станици, шапутаћу: "Gloria Deo, pax terrae." Бог је љубав...

петак, 31. август 2007.

Глупи август

Слови да је август глуп, те је ваљда слична бољка прешла на мене. Како му је ускоро крај, следећи месец ће сигурно бити много паметнији за мене и човечанство. Упознао сам многе лепе девојке у току глупог августа, али се не ожених. Не може се, не сме више овако, мора да се најзад негде баци сидро, то јесте приведе се каквој женској луци овај песнички брод. Како је васионског порекла, чини се да му је пут много дужи. Мислим да сам од пете године опседнут звездама. Видети ноћно небо на селу је прави доживљај. Не знам ко на том месту не би пожелео космички брод за пут ка далеким лепотицама. Хоћу најлепшу!

четвртак, 30. август 2007.

Изаћи

Изађи! - каже мисао освајатељица, иста она што ћ инфинитива претвара у ђ императива. Прошетаћу се, добро, није важно што ми данас промакао први јутарњи хаику на културном радију. Шта кажеш? Тамо сви само о политици зборе, нема ни к од културе. Није било хаикуа! Одлично, значи нисам ништа пропустио, могу сада на миру да гледам лепе девојке у порно филмовима. Истина је, лепше су девојке у граду, још лепше у библиотеци, али су све оне некако ружно обучене. Хладно је, нема чак наде ни да ћемо михољско лето да доживимо. Ништа од полетних сонета, остаје нам да се у мислима забављамо са несарджајним хаикуом. Не разумеш ме? Мораћу да изађем како бих платио разне рачуне за воду, гас и струју. Могу ја у кући дуго, могу са добрим књигама бескрајно дуго, усамљеност ми прија.

среда, 29. август 2007.

Море батали хаику!

Шта си човече навалио на тај хаику као гладан на киселе јабуке? Имамо ми нашу магичну формулу, нашу сасвим елегантну поетску форму којој чак Јапанци завиде. То ти је баћо мој - сонет. Хаику код нас пишу мала деца, то ти је више за увежбавање руке. Сонет је мало теже саставити, знаш, ваља ту да се пази на риме, све мора да звучи онако по сагласијима језика. Не може сонете свако. Је ли тако? Слажеш се баћо са мном да су сонети некако комплекснији, те да сваки прави песник мора да се на тој формули искуша. Мора да ти признам да сам неке моје "псеудо сонете" из београдских дана негде затурио. Где је то отишло, шта се са њима десило, не могу да знам. Оно јест, сонети нису били прави. Све је визуелно изгледало као да јесте, као оно са европејским хаикуом, али није. Стих је био слободан, никаквих рима, никаквих елегантних естетских формула, ништа. Оно што многи крсте - хаику, ја рађе зовем терцет: стих од три реда. Хаику има нека своја строга правила, за која ме као слободног уметника баш мало заболе. Написаћу ја мој први прави сонет. Да ли ти можебити имаш нешто против? 

Ни мио ни драг

Очигледно је да нисам ни мио ни драг, нисам Миодраг као мој отац. Једноставно имам неко ружно име што није - Пријатељ. Моје је кретање можда зов сонета, изазов баладе, краткотрајна радост какве слађахне и младе. Осмех, кревет, шампањац, чај... Не, ја сам само ружни сан оних који једини знају од чега сам састављен. Поглед у прошлост наликује на свако сећање, поглед на будућност се разликује од сваког пророштва. Садашњост је од "баш ме брига" до "можеш да ми пљунеш под прозор". Хоћу да кажем! Слушај, не мора да ти будем ни мио ни драг, само би било лепо да ми не крадеш радост стварања.

уторак, 28. август 2007.

Гладан и жедан

Мале су ствари сваког великог срца, све стане у неколико пољубаца. Нема љубав тајни, продавци играчака воле да се скривају иза наших осмеха. Онима који ме се сећају, поклањам именик појмова. Немам појма како да одговорим! Јесам ли човек? Можебити да сам само ствар изгубљена у галаксији Маока. Између мене и Земље, загледаност у жену. Тамо негде - страст, овде једино и само Ја. Смем ли да се сећам сопствености, бића које је Времену храна? Размишљам, али срце издаје. Има у њеном погледу нечега - нестварног. Није жал за младошћу, једноставно сласт изазова, жар зова живота.

недеља, 26. август 2007.

Hélène

Написати љубавну песму као да је љубав стварна! Боже мој, врат јој је тако леп. Моји би прсти радо преко тих рамена. А усне? Ох, боље да не мислим. Прво ме била слагала да се зове Саломе. Тек када смо сишли у Киоск, сетила се свога правога имена. Да ли је право? Није важно, све је већ одавно лаж и привиђење. Колико смо се упознали, а он већ пакује куфере за пут у Праг. Професорка је француског језика у Чешкој. Није важно, нико није савршен. Не знам зашто ме сналазе управо овакве, путујуће. Ја желим најлепшу на свету, желим да је стално у свом граду, стално присутна за мене, стално са мном. Ај, написаћу љубавну песму баш као да ће нам се стварно да догоди љубав. Јелена? Није битно како се зове, свет је привиђење, град - велика варка у коме бела и црна жена исту игру играју.

субота, 25. август 2007.

Ludwig

Колико бих још девојака требао да упознам да најзад напишем роман о Лудвигу? Све причајући о Бетовену, у Београду сам упознао бар једно две. Једна од њих ми је приредила читаву библиографију, е да би мој будући роман о овом великану био довољно документован. На тај начин су и њени пољупци добили мирис старога папира. Жалосно је што јој се у овом тренутку не сећам имена. Сећам се само тих пољубаца испред Филозофског факултета, те једног готово киселкастог укуса Шесте симфоније. Истина је да ме Пети клавирски концерт извукао из многих меланхолија, знам га готово напамет. Извесно је да моје кратко бављење музичком критиком подстакнуто Виолинским концертом. Најлепше ми је са Четвтрим клавирским концертом и Лудвиговим тријима. Истина је да су многи све и свашта написали о Бетовену. Данас је дакле већа храброст написати роман на једном од светских језика о Стевану Мокрањцу или Ватрославу Лисинском, него о оном који добија све битке. Готово све, јер проблем слуха, проблем пољубаца... Само је Ромен Ролан успео да музику преведе генијално у авантуру реченице. На нама је да макар покушамо да му се приближимо. Онда ће, верујем, и музички пољупци бити - слађи.

петак, 24. август 2007.

God is Beauty

Поседујем чудесну меморију толих облина, тачно знам у којем је делу града и када ишетала најлепша истина мојих муцавих надахнућа. Не личим на стари свет, а нови се затурио негде на незаситим берзама флуида без флерта. Почесто опстајем дуго испред њеног погледа, само да би ме приметила као прихватљиво име сласти и части. Шапућем молитву коју је у мени срочио живот. Она зна колико је тешко подићи се из пепела, настати из других зарад лепоте. Поседујем сасвим обичну меморију маштосвета, простора и времена спојених у нризвесно "Ти" пожуде. Лепо је бити страст у граду сласти. Љубав јој је име, лепота закон њене власти.

четвртак, 23. август 2007.

Не треба ништа дирати

Све је на свом месту. Свет је сав од слика. Нема трагова спрдње, нема пламеника срди, нема мог лика. Окрећем се испод најтежег сећања тражећи мало више свелости. Свуда киша, прогоњено име сунца. Не разумеш? Говорим ти да нисам пустиња, исписујем редове у којима нема песка, а ти би да не разумеш живот. Како не знаш да се радујеш мојој неподношљивости! Сутра ћу да се претворим у срећу. Можеш да се зовеш како желиш, не треба ништа дирати.

no speaKing french

Је л' ти мала знаш да ја волим кад ми даш? Не, она није разумела питање које није на француском језику. Она појма нема шта ли би му све то могло да значи. На пример кревет, не каже се то као код нас. Могу та задовољства на другим местима да се обликују. Ја сам например започео у сењаку. После смо се преселили у собу. Боље да нисмо, затекли нас родитељи. Страшно! Вукао сам ту фрустрацију више од десет година. Сваки пут када би она оно, закључавах врата по четири пута. "Који параноик!" Није драга због твојих, прва ме љубав прогања. Да би ме спасила подсвесне патње, понудила ми сестру у купатилу. Када сам све хришћански и по правилима лепог понашања одбио, вратила се свом бившем. Што ти је Париз, светски куплерај!

Сваштосвет

Вишак килограма - вишак девојака! Више ништа не разумем. Није важно, лепо је у граду светлости бити леп. Све је почело са изласком из болнице, потребом да се обнови организам. Сада је мало теже смршати, али успећу. Ваља прогресивно смањивати храну, завршити на еколошком зрневљу. Збогом масне сармице!

уторак, 21. август 2007.

Буђење у 19:50...

Некада је дан као дуги сан. Некада је недостатак сунца као истина загрљаја природе. Некада је бистра мисао као заљубљеност у најлепшу жену на свету. Некада су дуге ноге важније од кратке памети. Некада немам појма шта ми је, ваљда је у првој јутарњој кафи увек превише журбе. Некада су оне лаке ана језику, а ми тешки на делу. Некада заиста не видим да ме сви виде. Некада понављам закон први: никада не бити први. Некада она понавља закон прави: волим када у мој кревет доносеш много сунца. Некада је на Истоку био Запад, љубав је наша одбрана, равнодушност - њихов напад. Љубав.

понедељак, 20. август 2007.

Хоћу најлепшу на свету!

Понекад сањам прве јутарње кораке: устајање, одлазак у купатило, доручак... Јутро је права мала фрустрација када човек живи сам. Када се живи заједно са вољеном особом, онда она може да устане уместо нас. Може чак да доручкује уместо нас, па ми после само ручамо или вечерамо. Једино што вољеној особи не бих могао да дозволим да ради уместо мене, то је писање, записивање себе у времену и простору. Живео сам са сељанчицама, глумицама, новинаркама и медицинским сестрама, чак сликаркама и пијанисткињама - када добро размислим, будио се поред истрошене манекенке, али немам никаквих искустава са песникињама. Како ли је то пробудити се поред оног који настањује исти литерарни свет? Мора да је неподношљиво. Уместо пољубаца и секса, праште сонети и рондои. Када депресија освоји спаваћу собу, записују се баладе или готички мадригали. Не, заиста, нећу да ми се сан пре устајања претвори у бунило! Душевно најслабији у породици, могао бих да искочим кроз прозор или се удавим у кади.

недеља, 19. август 2007.

£ Млого букве ни око чега $

Не може да омаши, и ја сам као мали читао Жекспира. Бого мој, од свих инглешких сењатора, само ми се он допао. Госпођи Ивани Рибникар сам чак дужан остао, ваљало ми је да као студент светске књижевности напишем есеј о сонетима Жекспировим. Не написах, ваљада сам био млого неозбиљан у тим временима. Ово ме наравно није спречило да обрадујем мог врлог другара Жарка Миленића, те избегнем крајњи испит као дипломац. Колико због рата, толико од страха да ћу да завршим на некој од катедри као цењени и уважени доктор упоредне књижевности. Верујте ми, Жекспир ме је научио, боље је бити лепо обучени клошар у Паризу него доктор којекаквих литературних наука усред Београда. Истина је да свако свој "сат и комат" бира, отуд ми прилично жао што се моја баба Милева често у гробу од разочарања обрће. Што се виш€ надаш, то виш€ страдаш.

субота, 18. август 2007.

MCMLXXVI

"Те су године основани Млади фантасти." Жарко Миленић - верни пријатељ из тинејџерских дана открива свој летопис прошлости. Писац као он уљудно поштује глаголска времена. Не признајем владавину Кроноса, зато неучтиво узвраћам да су млади остали и опстали, фантасти мање-више. Свако је нашао себи животну пратиљу, само мене прате белосветске успаљенице. Као међународни љубавник, више селу личим на згубидана. Једно је сигурно, научна фантастика је изашла из свог медиокритетског гета, постоји чак читав телевизијски програм на више језика који јој је посвећен. Мој део научно фантастичног квадранта сам преиначио у филозофски, филозофични, филмозофско-онтолошки. Зашто јесте оно што јесте? Зато што ја јесам.

петак, 17. август 2007.

172 : 7 : 186

"Није живот дан и комат," мудрост је баба Милевина, "треба се надаш у нешто." Када устанем, надам се у прву шољицу кафе. После се некако не бих селио према добитној формули градског превоза. Зашто баш морам свакога дана у библиотеку? Могу да ништа не радим и код куће. Све док нисам пронашао известан број заинтересованих издавача за моје писаније, словило је да ништа не радим. Писање није живот! "Шта сам ја то родила," кукала је пред Богом и светим вампирима госпођа мајка, "шта сам родила!" Господин отац ме чак оптужио да сам сам самцат крив за сопствено рођење. Ето где сам им приредио брак као дух из неког паралелног света, а онда се увукао у генетски код новорођенчета и постао ово што јесам. Фантастично! Позната је ствар да се свакога јутра догађа неко ново рађање. Иницирање свести иде каткада прилично тешко, зато ваљда нада у прву кафу. Не само то, допингујем се ја још коктелом витамина и минерала како би писање било као игра, као шала. Момо Капор се на пример смејао нама уметницима, много се трудимо око лепоте. Он како седне за писаћим столом, напише роман. Није народу до лепоте, него до авантуре, рецимо онога што сам не може да има, не може да оствари. Раскол Платона и Аристотела, Канта и Хегела, налази своје помирење тек у крајњем доживљаваоцу лепоте, авантуре. Каткад ми је можда више до лепоте, а мање до градске авантуре.

четвртак, 16. август 2007.

Louise Glover

Када час други куцне глувога доба ноћи, живот ми се учини превише лепим. Не могу другачије него да се над њеним облинама дражесним замислим. Не знам зашто се будим баш у то време, можебити због некадашњих ратних мора, ревности стражара и сличних војничких глупости. На том страшном месту, у армији дакле, човек схвати колико међу свим тим официрским и подофицирским идиотима нема шта да тражи. По сили закона, они су једноставно у стању да свакоме упропасте живот. Много година после прве личне страве, будим се у два. Душа ми се опире смраду касарне, окреће се лепоти света. Када би сви пристали на срећу, било би љубави.

Наш филм

Познанства се некада стварају из неке сасвим необичне случајности. Колико су ме пута видели на улици као глумца каквог познатог филма? Глумим само пред сопственом дигиталном камером. Што би се у Буровцу изразили: "Важно је чинити се важним." Одважим се и сам да кажем како сам се годинама играо филмске критике са господином хаџи Зораном. Када нико није смео, он је успео. Као ми јунаци, првоборци слободног новинарства, али нас нешто ових дана заобилазе медаље и министарства културе. Нашли се дуполизи и "грађани покорни" да нам сређују поглед на Европу. Не може то тако! Ако каткада на париским улицама и подсетим коју лепотицу на каквог Бандераса или којег ружнијег, то је само зато што филмска критика мења лични опис. Човек се просто уживи са оним што филмозофира, што чак проузрокује којекакве романе. "Ааа романе читаш," критиковала би ме баба Милева, "то вас у школи уче." Не само да их читам, него чак и пишем. Стављам у њих све необичне случајности најлепших мојих светских познанстава. Сусрет са господином хаџи Зораном на пример. Рекох магичној кутији: "Сезаме отвори се!" Кад тамо, промптно што би се рекло, господин Зоран са својим револуционарним идејама. Питам га да ли му требају клошари из града светлости, а он ће одушевњено: "Баш ми из тог краја недостају сарадници." Једнога ћемо дана сигурно да направимо наш филм. Има Холивуд да црвени од муке што смо га за три стопе превазишли.

среда, 15. август 2007.

Kathy Lee

Није ствар. Онда шта је? Оно што записујем, дакле оно што умишљам у мојим мислима без мишљења. Сасвим нешто лепо, колико да се неурони смире и синапсе одморе од света. Излазим у сан, улазим у дан, само њу видим као сунце. Зашто је таква? Зашто би да је никаква када можемо заједо од маште до урнебеса? Тишина. Само још једна прљава игра у бескрајном Законику. Немогуће, лажи нису никда биле слатке. Свет је од стварања и растварања једних у другима. Када журба постане навика, живот се негде изгубио у журби. Није биће! Онда ко је? Недомишљена мисао непотрошиве невиности.

уторак, 14. август 2007.

Kathy Ash

Има да напишем причу у којој све пуца од љубави са Кети, Катариницом нашом из белога света. Има да се посебно потрудим око епитета. Стилисти кажу да превише епитета шкоди тексту. Они сигурно појма немају да епитети подижу апетит на охохо висину. Не само апетит! Сећам се још увек моје прве наставнице књижевности - Драгице. Она је над мојим епитетима свршавала, имао сам све саме петице. Дабоме, негде у то време нисам никако схватио шта би свршавање могло да представља за једну женску особу мршавог осмеха. "Пиши једноставно," говорио је господин Миодраг Николић, "тако ће бар већина света да те разуме." Ако сви пишу љубавна писма Кети, зашто ја да се трудим око истог? Написаћу јој причу. На почетку има да стоји: посвећено лепшој од лепоте - Kathy Ash. Још док сам био као сав остали свет, волео сам овакве живуљке. Нешто касније, у гимназији града Свилајнца, постојала је једна девојка из старијих разреда слична мом моделу из снова, али се никада нисам одважио да јој приђем. Да због љубави завршим на Голом отоку у Титославији, то никако! Човек мора да нађе себи неки унутрашњи мир, ја сам га ваљда пронашао у песничком немиру. На несрећу, Кети чак не воли ни скупе крпице. Стално је виђам голу! "Не претеруј са знацима узвика," говорила ми је наставница Драгица, "то квари лепо писање." Како лепо да пишем када сам заљубљен у порно звезду? Немогуће.*

понедељак, 13. август 2007.

Размишљање у четрнаест и десет

Моја породица је сва сачињена од себичних лица. Себичан сам сигурно и сам, ни за шта боље не знам. Не, ратовати није тешко. Чини се да ратовао нисам сопственом грешком. Себичан у суштини, нисам желео да се предам националној себичности. Сада је прилично касно да се од себичности браним страсно.

Нешто се у мени буни

Што ли је модерној технологији баш толико стало до комплексне једначине мојих синапси? Новац је најизвеснија мотивација, једноставно сам неспособан да видим било шта друго. Када прљавој моћи представиш нови свет, они учине све да га претворе у нешто потпуно немогуће, у след неостваривих промена стања колективне свести. Оружјем убеђују потрошаче да ништа не треба мењати на силу. Овако им је најбоље, те би и моја потрошња раја морала да поштује баш њихове законе берзе. Када тога нема, заводе санкције или бомбардују. Када тога нема, кажу да ћемо имати читав свет као они како би нас приволели да мислимо њиховом главом. Многи су Французи схватили ову тужну игру, али даље од протесних колумни се не може ићи. Зло има неограничену власт, добро тек - наду.

недеља, 12. август 2007.

Касандра синдром

Понекад ништа не разумем. Речи се мешају са бројкама, храброст ме издаје, живот би са животињама свемира. Заиста сам од оних који жељно очекују сваки пријатни тренутак. Мајка ми упорно препричава приче из света мртвих, она је као некаква готичка вештица између сећања света и зиме живота. Патим од њених легенди, одвише сам у титравој материји стварања да бих већ сада играо коло са прецима. Живост црпим из бројева дељивих са самима собом и са јединицом. Синестезија, ништа мање од љубави светог дана, синестезија. Нешто у мени је против великога праска, неко у мени види Време као светли круг у пресеку сфера паралелних светова. Може ли оно што у измишљеном јесте да постане било чије јество? Понекад ме нико не разуме.

субота, 11. август 2007.

x + y = xxx²

Нико да се проналаска прве реченице сети. Ко је и када изрекао? Тако и ја, појма немам одакле свим јунацима право да кажу оно што записујем. Једноставно су ту, негде између душе и стрепње, измешани са мојим личним страховима, мојим недоличним надама. Не каже се то тако! Не изговара се никако, једноставно ме одабирају у моментима највеће сложености бића, онога тренутка када постајем савршено ружан. Предам им се, не могу да не будем оно што би они желели да постану. Неурони и синапсе се спајају са милијардама извесних судбина, свемир је сав од интелигентних бића, сав од неутаживих нагона безграничне љубави.

Као на телевизији...

Замислите сада, нема ничега на Месецу, баш ничега. Мислим, човек америчке лажљиве корпуленције тамо није био. Играло се холивудско позориште пред камерама у некој америчкој пустињи. Одличнно се играло, за БИТЕФ, за позоришни фестивал у Авињону, зар не? У то време нисам поседовао телевизијски пријемник, кумио сам и молио мог деда Добривоја да ме пусти да идем брату од тетке Јовану како бих тамо успео да нешто видим од те представе. На моју несрећу, Јовану је у то време био покварен телевизор. Нисам дакле чуо оно: "Ово је мала лаж за Сједињене Америчке Државе, али велика за човечанство." Неки веле да је после Реган постао прдседник како би се политички етаблишмент и центри моћи захвалили Холивуду за велику превару. Добити специјални рат, то је као добити рат. А да све не би било глатко и слатко, сетили су се за Аполо 13. "Хајде сада да свету мало приредимо игру страха и стрепње," рекао је режисер, "ненормално је да Америка буде без проблема када их сви имају." Дабоме, хепиенд обавезује... Замислите сада!

четвртак, 09. август 2007.

The game

Они кажу "гејм" за нешто што је код нас само игра. Играчка-плачка, јер они у том свом "гејм" појма немају да се може играти и без новчаних улога, без кладионица, без допинга, без претње видљивим и назови невидљивим бомбардерима. Њихов "гејм" укључује лаж као облик поштења, скандал као безобличност катарзиса, добитак као једини могући начин самоостварења. Велесила као велеилузија, дакле, зато што је само њихов капитал оно што остатак света чини сиромашним. Покршише, попалише, посвађаше, поделише, поубијаше зато што зову "гејм" оно што је код нас одавно само и једино - игра.
 

среда, 08. август 2007.

Човек мора да зна

Нисам их све заборавио, још се сећам мале слатке Александре. Нешто ми каже да на свету не може да буде две милијарде Александри. Мора да је сада негде у Немачкој, мајка јој је била тамо отпутовала за својом новом великом љубављу. Она јој се ваљда после придружила. Мислим да је тако било. Мислим? Човек мора да зна шта му се то креће по неуронима, које се слике света кондензују на синапсама. Схватио сам да је Александра опстала жестоко се борећи против хиљаду разних белосветских познаница. Она можда појма нема да је негде у неком париском свету својеврсна звезда, она је очигледно све заборавила. Јесте, мој надражи фото апарат је остао код ње, али то данас апсолутно ништа не значи. Данас сви митраљирају разним дигиталним играчкама и којекаквим мобилним телефонима. Човек мора да зна да је данас усликан најмање сто пута у току дана. Ноћу се сликају само пијане "цаве" или друге неке курвице у бестежинском стању. Александра је била поштена, изузетно лепа Београђанка из високог друштва. Колико високог, нисам успео да измерим. Да ли је остала поштена, не могу да знам. Човек мора да зна да поштени данас тешко опстају. Ја на пример знам да ме Александра заборавила у том свом новом иностранству, жене врло брзо заборављају уметнике. Истина да је за време наше београдске идиле била непревазиђена лолита, но данас се сигурно за све она пита. Човек мора да зна да лепа жена учини све да буде увек у праву. Нема ту боже помози, Александра воли да живи на високој нози.

уторак, 07. август 2007.

Светлост као откриће сна

Веле да је ватру боговима уграбио Прометеј да би је поклонио људима. Ваља ли се стварно чувати ватре? Две недеље сам у болници преживљавао преко четрдесет степени. Чудио сам се тишини оних који највише знају, недостатку објашњења. Тако је са повишеном температуром зато што никако другачије не може да буде, једноставно нема чуда. Сањаш у боји, производиш неку плаву стрепњу. Оно са прометејском игром са атомима и може да прође као нова прича, али не и атомска бомба. Знали су одлично богови зашто су казнили Прометеја, знао је и доктор Оливије зашто ништа не сме да ми се каже. Једнак сам људској радозналости, мој сан је да све знам. Моје сазнање је да још ништа нисам научио! Тужно је, негде се поново сусрећем са Сократом, дакле са Платоном, дакле са поезијом у филозофији. Тужно је... 2rπ = T = 2t'π

понедељак, 06. август 2007.

Set freedom free!

Она посвуда лепа, а ја пастух. Ружно је рећи да лето производи руралне митове и урбане легенде. Нешто од тих прича се измеша са стварношћу. Онда човек и не зна сања ли или га је сунце ударило у главу. Ех да, сви смо ми у једном моменту животињски расположени доњим делом бића. Када се томе дода количина испијеног пенушавог хладног пића... Како се оно зваше мала што ми је дала? Има неко блудно домородачко име из времена Гала. Никада ми драже није било што сам негде у неком делу њених еротских снова - странац. "Никада не веруј странцу", певала је у време своје најлепше младости Ким Вајлд. Сада ја певам њој да је странац најбољи еротски знанац. Тамо где престају све обавезе, започиње слобода. Set freedom free, па макар и у кревету.

недеља, 05. август 2007.

4x+1

Како другачије и где? "Свет је овај тиран тиранину", ту се више ништа не може. Имам пријатеље што мојим осмехом под бришу. Мојим погледом дезинфикују прљаве мисли. Ја сам од оних што ништа нису, то јест увек јесу оно што се другима чини да би требали да буду. Припадам многим судбинама зато што сам без судбине. Да сам у Индији, звали би ме парија. Да сам у Енглеској, зарађивао бих као дворска луда стварајући нека нова чуда. Како сам у Француској, сањам мој први кадрил са најлепшом плавушом на свету. Није важно, мој пријатељи ће већ наћи неку пошалицу да ме отерају у свету тишину. Где је нереч од Њега, љубав се записује великим словом. Желим да знам!

субота, 04. август 2007.

UT8 и тако то и оно

Догађа се нешто лепо у најбољем од свих светова: свакога дана могу да се директо обраћам мојим омиљеним читаоцима. Веле да у малој Америци има оних који зарађују прилично преко јавних електронских дневника. Ако људи имају стварно, али стварно шта да кажу, онда је то сасвим добро. Најбогатији људи на свету су нас обрадовали многим играчкама само да би се још више обогатели. Замишљам Аристотела за рачунаром, мислим да би се лепо снашао. Што се Платона тиче, ту нисам баш сигуран. "Прва љубав заборава нема," тврде балкански народи; не заборављам ни Платона ни Аристотела, мада ми је Хусерл некако више прирастао за душу. Било би сјајно када би са свима њима могли да се сретнемо у некој вишој димензији, не само преко неурона, синапси или хипер синапси. Индијска митологија иде прилично далеко, могу се у њиховим причаријама наћи сусрети са онима из бивших и из будућих живота. На несрећу, немају Индијци много смисла за трговину као мали Амери, иначе бисмо већ имали машину за прелазак у ту вишу димензију. Поставио бих многа мудра питања Аристотелу, а и онај што је машину измислио би оплодио своје електронско богатство.

петак, 03. август 2007.

Кромањонац и манекенке

Не идем у биртију, а ни кафана ме не привлачи. Моје једино место обесвешћавања је велика библиотека. Међу мноштвом књига, секунде се чине дужим, а милисекунде готово наликују на вечност. Студенткиње обично дуго загледају дугокосог Кромањонца за рачунаром, а неке се чак усуде и да приђу. Ословљавају ме са господине, појма немају да сам негде у неком делу несвести чак много млађи од њих. Пре шок собе и шок терапије сам обично читао, бавио се филозофијом и поезијом. Данас не излазим из мојих романа, капитализам обожава производе духа што речи претварају у новац. Издавач је чак у стању да отворено каже да дело уметнички ваља, дакле лепо је, али како не може довољно да заради... Размишљам тако дуго у великој библиотеци о великим идеалима великог Кромањонца. Не опири се никада нетакнутој лепоти, али буржоазија ме упорно убеђује да се од лепоте не живи. Не идем у биртију, понекад са каквом манекенком у бар најближи библиотеци. Волим да имам визуелни контакт са мојим јединим правим местом обесвешћaвања.

Уметност

Тешко је са овога места не видети светлост бића. Мистичност ослобађа новца. Негде између осећаја лепоте и стрепње, чај без шећера. Претворио сам се у записивача журби, можда у потајног играча жмурки. Свет се сакрио, свет се крије, лепота. Покушавам да се изједначим са савршенством, моје тајне су и Његове. Сунце, месец, реке, нека дивља ведрина испред слике злоупотребљеног Да Винчија. L'esprit nuisible, свеједно покушавам да се сетим линије најлепших ногу виђених у Паризу, срце ми убрзано куца пред осмехом обојене Африке, топла мала Азија ми поклања свој последњи хаику, машту светског мира прва је кушала Индира. Волим људски род зато што покушава из све снаге да не буде - животиња.

четвртак, 02. август 2007.

Изаћи у свест...

Изаћи у свет! Французи питају: "Зашто N пишете наопачке?" Зато што ви појма немате да је то од Исуса. Изаћи у стварност. Ако не ногу да стварност променим, како да се променим? Тако што ћете ви најзад да научите да поштујете свет. Није он ваша прћија. Изаћи у истину. Чудесно, од оног N написаног наопачке, чудовишна ауторефлексивна стварност. Када сам дошао из библиотеке, био сам гладан као вук. Када сам се најео као стока, придремало ми се. Када сам се пробудио, ваљало ми је изаћи у свест.

среда, 01. август 2007.

Шта је уствари стварност?

Собосликар ме подсећа на уличне мајсторе графита. Каже да ми од речи нисмо боја, наши се неурони другим синапсама красе, суперсинапсама скривеног свемира. Онај што разгледа трагове фотона, невидљив је пред издавачима. Онај што слика кругове и кружиће времена, не допада се галеристима. Стварност је дакле оно што ти други заповеде да будеш? Не, ништа нисам, нико ме не разуме! Никоме не припадам. "Срце ми је пуно бола, пуно туге." Опијам се музиком загледан у влажне отиске свеже стварности собосликара.

субота, 28. јул 2007.

Утопљеници Утопије

Како би било када би било? Најгоре је што се код нас већ десило: имали смо Утопију. Сада смо Топија зато што светске силе имају да обаве још нека мала посла на Балкану. Некада на француском језику изговорим ово баш тако као да су моћници на - балкону. Што се малкице не би преселили у башту? Потопљена. Сви свеци из баште пресељени у Хаг. "Моје мало мисто" сада тамо игра шах. Свет матиран убицама, поробљивачима и лоповима, а они играју ли играју - шах. Нема нама спаса...

недеља, 22. јул 2007.

Отишао Хари

Много је дана прошло од избора новог председника, а ја и даље међу књигама. "Тугујеш ли за радијом и телевизијом?" - пита ме савест. Тугујем за Харијем, једној је старици учинио много добрих дела. Хоће ли такав да буде и овај нови председник? Не верујем, долари су му чини ми се малкице нагризли душу. Од велике опседнутости шљаштећим сјајем, душа му пропада кроз мрак. Ако се он промени, вратиће се и Хари. Ако се Хари промени, вратиће се Исус. Биће хлеба, биће Света...

понедељак, 01. јануар 2007.

Сасвим ова?

Да ли је раскид био болан? „Хајде болан, немој зајебават!" Ми раскидамо једни са другима четири пута на дан. Мајстори смо у смраду, контејнери света и напредне Европе. Раскинути са годином која је прошла, то и није тако тешко. Пуштају нам серије из титоистичке традиције интерних другарских сукоба, умирују нашу савест еврима за нелегалну употребу. Евро из дана у дан све више пада, али то никако да промени квантитет духовног смрада. „Срећна Нова!" Која? Нека бивша, нека будућа или сасвим ова…